Све што се издогађало од када сам почео да пишем блог не могу да сумирам ни за десет дана. Сада су се разне опције отвориле и све доказује колико смо сви различити.
Енергија коју делимо је ипак нешто што нас и те како спаја.
Сада ми се чини да је важно да свако од нас опише како замишља будуће насеље. То ће нам сигурно помоћи у остварењу и у разјашњавању шта све желимо и на који начин видимо ту слику.
Ево ја ћу почети…
Кроз читаво насеље протиче поток, речица, залазећи у сваки хектар помало, бистра као суза са веселим скакућућим рибицама у себи. Мој хектар сав зелен, са својим језерцем, шумицом препуном играјућим животињицама и певајућим птичицама. Стаза од камења која од моје кућице води до комшијских хектара ограђених природом, без икаквих других ограда, тек да спрече ветрић да не однесе оно што је потребно или не донесе непотребно мом имању.
У средини између наших имања, централно пространство са својим језером, шумом, животињицама и биљкама свих врста и боја. Дрвени дворац за потребите или за уживајуће туристе, пансион за старе и посебан за децу. Онај поток с почетка описа прави водоскок на средини.
На једној страни дечији едукативни центар у којем они сами разматрају важна питања а ми можемо да их посматрамо и слушамо, постављајући питања да нам их још боље разјасне, не објашњавајући им своје ставове већ само помно слушајући њихове одговоре.
Са друге стране башта разнобојних биљки и поврћа са једним од комшија објашњавјућим туристима како се све то може…
Целокупно насеље обезбеђено пијаћом водом са чесмицама на свако мало, и струјом која се проводи невидљивим „кабловима“ који не праве зрачења било које врсте…
И тако могу и у ситније детаље, ово је само почетак, а волео бих да ви наставите и надодајете…
Свако(м) добро!!!
Данило,
Хектар Земље
KAKO ĆEMO, KAD LI ĆEMO?
Sve što se izdogađalo od kada sam počeo da pišem blog ne mogu da sumiram ni za deset dana. Sada su se razne opcije otvorile i sve dokazuje koliko smo svi različiti.
Energija koju delimo je ipak nešto što nas i te kako spaja.
Sada mi se čini da je važno da svako od nas opiše kako zamišlja buduće naselje. To će nam sigurno pomoći u ostvarenju i u razjašnjavanju šta sve želimo i na koji način vidimo tu sliku.
Evo ja ću početi…
Kroz čitavo naselje protiče potok, rečica, zalazeći u svaki hektar pomalo, bistra kao suza sa veselim skakućućim ribicama u sebi. Moj hektar sav zelen, sa svojim jezercem, šumicom prepunom igrajućim životinjicama i pevajućim ptičicama. Staza od kamenja koja od moje kućice vodi do komšijskih hektara ograđenih prirodom, bez ikakvih drugih ograda, tek da spreče vetrić da ne odnese ono što je potrebno ili ne donese nepotrebno mom imanju.
U sredini između naših imanja, centralno prostranstvo sa svojim jezerom, šumom, životinjicama i biljkama svih vrsta i boja. Drveni dvorac za potrebite ili za uživajuće turiste, pansion za stare i poseban za decu. Onaj potok s početka opisa pravi vodoskok na sredini.
Na jednoj strani dečiji edukativni centar u kojem oni sami razmatraju važna pitanja a mi možemo da ih posmatramo i slušamo, postavljajući pitanja da nam ih još bolje razjasne, ne objašnjavajući im svoje stavove već samo pomno slušajući njihove odgovore.
Sa druge strane bašta raznobojnih biljki i povrća sa jednim od komšija objašnjavjućim turistima kako se sve to može…
Celokupno naselje obezbeđeno pijaćom vodom sa česmicama na svako malo, i strujom koja se provodi nevidljivim „kablovima“ koji ne prave zračenja bilo koje vrste…
I tako mogu i u sitnije detalje, ovo je samo početak, a voleo bih da vi nastavite i nadodajete…
Svako(m) dobro!!!
Danilo,
Hektar Zemlje
Vidim naselje sa kucama koje u blizu a opet rastrkane. Izmedju njih su polja sa raznim kulturama biljaka drveca niskog rastinja i sve je u skladu. Prolecni je dan pa su drvoredi koji vode ka nasem raju u svetu sarenila, pcele skupljaju nektar sa njih, kozice, ovcice, krave na pasi u potpunoj slobodi bez ograde jer kad sunce zalazi ili krene kisa one udju u stalu same. Psi laju smo kad prestnes da im dajes paznju. Nas veliki staklenik je prepun ukrasnog cveca koje na prolece iznosimo na otvoreno pa se novo sarenilo boja razliva na sve strane. Svi smo na zajednickoj mobi, uz pesmu i pricu sve poslivi oko uzgoja sa ljubavlju se osvaruju u punom kvalitetu. Biljke i zivotinje nas hrane ljubavlju koju im uzvracamo. Na nasem proplanku pogled je ka niziji i daleko seze. Takav pogled je sa takvog magicnog mesta za zalazak sunca dusu dao a jos i ako se bas udubis u gledanju mozes odlutati u svakom pravcu. Svako vece dan se zavrsava u druzenju svih komsija u centru. Prica, picence, smeh, druzenje sa gomilom dece kojima se price pricaju a oni prate otvorenih usta. Mogao bi ovako do prekosutra ali za sad je dosta. Nastavicu vrlo rado.
Prelepo,komsije mi drage 🙂
Moj hektar je na kosini, malo povise, skoro pri vrhu nevelikog brega. Pogled „puca“ nasiroko i nadaleko. Okolo lepe kucice mojih komsija, ni blizu ali ni daleko od mene. Kuca mi je okrenuta prema suncu, pa je prijatno sedeti pred njom. Od moje kuce kamena staza vodi do komsija, ali i do jezerceta malo ispod moje kuce. Tamo, malo dalje, na desno je basta koja buja obiljem i bogatstvom plodova. Malo dalje se nalazi vocnjak gde se cuje pij ptica i zujanje pcela koje vredno rade skupljajuci nektar. Povise kuce je sumica ali i oko zemlje takodje. Tu su borovi i jele, hrastovi, breze i ostalo drvece, ali i zbunje leske, aronije, kupina, drenjina .. Umivam se na svom izvoru od koga se ka dolini spusta potocic, koji se uliva u jezero u sredini naselja.Jutrom se pije kafica, moze i rakijica ko voli, pa svi idemo za svojim obavezama. Nesto nize, dole, je sredisnji prostor gde se nalaze zajednicke zgrade, jezero kroz koje protice nasa recica i nekoliko potoka se tu uliva. Preko recice i potoka su divni drveni mostici. Jezero ima i ostrvce do koga se moze doci camcem ili plivajuci. Na njemu je jedna divna breza u sredini i puno cveca. Na obali je zgrada u kojoj se nalazi skola sa jedne strane, a sa druge strane prostor gde po kisnom i hladnom vremenu mozemo da se sastanemo i druzimo ili dogovrarmo.Skola se po lepom vremenu odrzava napolju i deca vode nastavu razmisljajuci i diskutujuci, kreirajuci ljubavlju svet. Suncano je, pa nase baste odisu obiljem uzvracajuci ljubav koju smo im dali. Zivotinje su tu, slobodne. Pasu okolo i ne diraju baste. Kada sunce pocne da zalazi, one se same vracaju svaka svojoj kuci. Valja ih pomusti ukoliko nema jarica, jagnjica ili telica. Obavljamo to i posto zbrinemo mleko, skupljamo se dole, na zajednickoj livadi, da se druzimo, zapevamo, zaigramo, ali i dogovorimo oko nekih zajednickih poslova za sutrasnji dan. Kada lepo vreme prodje i uberemo letinu, sve mirise na zimnicu koju pripremamo, ali i na seno koje valja pripremiti za nase zivotinje. Zimi, kada zabeli snegom pokrivena priroda, skupljamo se u zajednickoj kuci dole, u centru i svako nesto radi – zene rucne radove, muski delju po neku stolicu ili vec sta je potrebno. Smeh, sala, pesma, zamor srecnih ljudi ispunjava Univerzum i nasa srca.
Ја сам од оних који прво морају осјетити простор и онда се према њему прилагођавати тако мда га што мање мијењамо.Близина воде-ријечице,потока би била добра али не и неопходна јер се могу искористити искуства Сепа Холцера и његов начин стваранја манјиг језера или каскадних језера ,но све то зависи од терена на којем би се нашло насење.У месији „Задња пошта Србија“,има толико напуштених села да човјек не повјерује.
Још једна битна одредница је то чиме би се генерално становници бавили тј.је ли им неопходно да буду ближе или даље од неког града.Уколико би производили неке производе а имали жељу да се исти дистрибуирају онда је близина и уређеност пута од пресудног значаја за становништво насеља.Уколико би ту пак било и неких туристичких активности такође је битна путна и свака друга инфраструктура:вода,струја…итд.
То је озбиљан пројекат и тек са конкретиним географским положајем би се могло почети планирати или моделовати само насеље како у мислима тако и у стварности.
Здравља свијетлим мислима вашим.