Пробуди ме шум лишћа са цвркутом птичице помешан и мирисом живота. Устанем и отворим врата а поглед ми се зауставља на шумарку у којем назирем лане… Пожелевши да га помилујем и додиром а не само погледом, коракнем ка њему полако и схватим да није само. Поред њега се налази и корњача, мали јеж и зека. Вероватно и многи други, ал ја само њих тренутно видим, јер још се, забога, нисам ни умио.
На путу ка њима уберем неколико јагода, бобица и биљчица које онако успут и не размишљајући стављам у уста и умирујем јутарњи осећај глади који се код мене јавља чим се пробудим.
А онда, још пре него што стигнем до њих у шумарку што ме чекају, застанем на узворчићу и попијем воду коју је моје тело пожелело да унесе у себе. Ја о свему томе и не размишљам, једноставно чиним оно што ми се у том тренутку чини.
Ипак, надомак шумарка и гледајућих у мене животињица, бућнем се у језерце и запливавши неколико замаха зароним… Е, сад сам се пробудио, и спреман сам и вољан на даље активности које ми само навиру у главу. Шта бих све данас могао да учиним… Да на ливаду седнем и да се мазим са свим животињицама које су вољне да ми приђу. Да посадим још које дрво у свом шумарку? Или, можда још коју биљку у башти и цвећњаку? Не знам, промислићемо моја драга и ја још малко пре него што одлучимо где ћемо још шта додати и где ћемо још нешто променити.
Ова слика која се и иначе свакодневно мења и по неколико пута у току дана јер један се цвет отвори, други окрене, нека животињица дође мало ближе, друга се појави по први пут, увек може да се надогради. Све је живо и жељно наше пажње, а ми имамо све време овога света и овога дана да им ту пажњу дарујемо…
Одлучујем да за почетак дана одшетам до великог језера у заједничком делу насеља. Ту обично пронађем оне који су за чашицу разговора овако рано ујутру када се ни половина биљчица ни половина животињица још својски није пробудила, а ни Сунце баш није још изашло цело. Разговор је нечујан, само посматрајући све унаоколо, разговарамо једни са другима и не изговарајући наглас то што мислимо…
Наше су мисли усаглашене, као и ово стварање које смо започели…
Свако(м) добро!!!
Данило,
Хектар Земље
MOJ ŽIVOT NA HEKTARU
Probudi me šum lišća sa cvrkutom ptičice pomešan i mirisom života. Ustanem i otvorim vrata a pogled mi se zaustavlja na šumarku u kojem nazirem lane… Poželevši da ga pomilujem i dodirom a ne samo pogledom, koraknem ka njemu polako i shvatim da nije samo. Pored njega se nalazi i kornjača, mali jež i zeka. Verovatno i mnogi drugi, al ja samo njih trenutno vidim, jer još se, zaboga, nisam ni umio.
Na putu ka njima uberem nekoliko jagoda, bobica i biljčica koje onako usput i ne razmišljajući stavljam u usta i umirujem jutarnji osećaj gladi koji se kod mene javlja čim se probudim.
A onda, još pre nego što stignem do njih u šumarku što me čekaju, zastanem na uzvorčiću i popijem vodu koju je moje telo poželelo da unese u sebe. Ja o svemu tome i ne razmišljam, jednostavno činim ono što mi se u tom trenutku čini.
Ipak, nadomak šumarka i gledajućih u mene životinjica, bućnem se u jezerce i zaplivavši nekoliko zamaha zaronim… E, sad sam se probudio, i spreman sam i voljan na dalje aktivnosti koje mi samo naviru u glavu. Šta bih sve danas mogao da učinim… Da na livadu sednem i da se mazim sa svim životinjicama koje su voljne da mi priđu. Da posadim još koje drvo u svom šumarku? Ili, možda još koju biljku u bašti i cvećnjaku? Ne znam, promislićemo moja draga i ja još malko pre nego što odlučimo gde ćemo još šta dodati i gde ćemo još nešto promeniti.
Ova slika koja se i inače svakodnevno menja i po nekoliko puta u toku dana jer jedan se cvet otvori, drugi okrene, neka životinjica dođe malo bliže, druga se pojavi po prvi put, uvek može da se nadogradi. Sve je živo i željno naše pažnje, a mi imamo sve vreme ovoga sveta i ovoga dana da im tu pažnju darujemo…
Odlučujem da za početak dana odšetam do velikog jezera u zajedničkom delu naselja. Tu obično pronađem one koji su za čašicu razgovora ovako rano ujutru kada se ni polovina biljčica ni polovina životinjica još svojski nije probudila, a ni Sunce baš nije još izašlo celo. Razgovor je nečujan, samo posmatrajući sve unaokolo, razgovaramo jedni sa drugima i ne izgovarajući naglas to što mislimo…
Naše su misli usaglašene, kao i ovo stvaranje koje smo započeli…
Svako(m) dobro!!!
Danilo,
Hektar Zemlje
POZDRAV DANILO,
Ovde Dr Vujasin, koordinator VI medjunarodnog kongresa „ISHRANA BUDUĆNOSTI“, te te pozivam da sa temom „Moj život na hektaru“ učestvuješ na njemu.
Ujedno pozivam i tvoje saradnike da se priključe kongresu, jer samo zajedničkim vizijama i aktivnostima možemo dati svoj neprocenjivi doprinos SREĆNIJEM I ZDRAVIJEM ŽIVOTU.
Poziv za kongres i uputstvo za pisanje radova sam već ranije prosledio.
Od SRCA, Dr Vujasin
хвала на позиву, свако(м) добро!!! Данило