Blog / promišljanja / Хектар Земље

Ево га сад. Живот достојан Човека.

Latinica

 

Ваздух је чист. Све уређаје које још увек користимо јер нам је тако лакше, смо прилагодили томе да очишћују ваздух, земљу, воду наше планете Земља по којој ходимо. Превозимо се са једног места планете на друго својим лебдећим изнад површине Земље малим или већим бродовима, а они за погон користе енергију универзума, постојећу свуда око нас.

Већина нас уопште и не користи икаква превозна средства јер живећи на сопственом имању величине једног хектара, сваки појединац или породица има више него довољно времена да ствара светове нове и интересантно нам је да то чинимо. Немамо потребу уопште за физичким путовањем јер смо то у стању да чинимо мислено и преносећи чак и тела своја са једног места на друго. А најважније путовање, ако пожелимо икада, вршимо сопственим имањем које нас заједно са комплетним ваздухом, водом, земљом, растињем, свим живућим на њему, носи тамо где наше мислено стварање одлучи. И тако и тада на том новом месту које смо походили ми стварамо даља поколења и нову Земљу за нову децу која се рађају. Све Душе икада оваплоћене, поново имају своју сврху и место на којем желе да се роде. 

 

Разумом својим да прихвати ову информацију може свако ко је Душом својом и Срцем освестио и прихватио. Тако је једино могуће и потребно. Мислима својим стварамо свет у којем живим већ свесно. Мислима својим стварамо и свет у којем желимо да се поново оваплотимо ако икада уопште и пожелимо да одавде одемо, јер за тим заправо и нема потребе. За сваку Душу ново место стварамо и нове светове у којим се та Душа оваплоћује. Само стварање је континуирано продужење Живота какав је за нас Творцем првобитно створен. Рај који ми надаље надодајемо и испуњавамо новим и новим стварањем и радујемо се заједно са Творецем нашим посматрајући створено и дивећи му се. То је наша сврха. До ње свако од нас жуди да досегне и успевамо у томе, сви.

 

За нас који још увек немамо свој хектар земље из разлога јер још увек живимо у градовима и радимо своје “послове”, погледајте како сада наши градови изгледају:

 

Свуда докле год поглед може да досегне, оазе зеленила, растиње свакојако чије плодове слободно убирамо где год и кад год пожелимо. Чисти су плодови ти јер су рукама Душа чистих посађени нашим прецима и нама самима. Са добрим мислима о здрављу онога ко поједе ове плодове посађени, сада њихове укусе и препознајемо и тачно знамо када нам је који плод потребан.

Човек има у себи дубоко усађену жељу да се дружи са другим Човеком. Заједно да стварамо нама је лепше и лакше и зато идеје о новим стварањима само навиру свакоме од нас. Утркујемо се ко ће пре своју нову намисао да изложи осталима на нашем месту окупљања крај реке која кроз наш град пролази. И чиста је она, та река. Воду из ње директно ту захватамо ведрима која су на сваком кораку око нас управо из тог разлога да свако може да захвати живу воду и да се напије кад год пожели његова Душа и тело.

 

Сунце нас греје нежно и полако свакодневно и милује тело његов зрак. Испуњава Душу његов сјај. Радује Срце његова топлина, и милина се у телу шири и преплављује сваки делић и најмањи нашег бића. Очи где год погледају радује их виђено. Насмејана и разиграна лица наших суседа хране нас и често изгубимо појам о свему осим о садашњем трену који живимо. Време и не постоји више, јер га не осећамо. Из тренутка у тренутак се играмо, радујемо, стварамо, разговарамо мислима својим између себе и договарамо о даљим стварањима заједничким.

 

Свако од нас доприноси оним за шта је надарен. Слобода стварања је освешћена и бавимо се само оним чиме желимо. У томе смо у ствари и најбољи и то су наши дарови и таленти којима смо снабдевени својим рођењем. Свако од нас је своје таленте већ освестио и сада нас само вежба да те своје таленте оснажимо и развијемо што више и што боље радује и нагони на ново стварање и остварење идеја које само навиру у нашим мислима.

 

Пажљиви смо једни према другима. Волимо једни друге јер смо свесни да долазимо са истог извора. Тела наша су вечито млада у пуној снази и гибкости својој. Свако се труди да свом телу допринесе још снажније и гибкије да буде. Играмо надахнути музиком цвећа и дрвећа, птица и Душа свих које саме певају у сваком трену, музику своју дарујући осталима. Склад је тај савршен. Оркестар свега живућег посвуда око нас најпријатније тонове ствара и Душу и тело разиграва и разгаљује. 

 

Мисли су наше бистре и чисте и само на добро за добро свег живућег посвуда окренуте. За стварање и развијање најздравијих, најсрећнијих, најрадоснијих бића свуда око нас. Стварамо насеља нова са својим суседима будућим на местима за која смо се сами одлучили да ту баш желимо да се настанимо за навек и да на њима стварамо своје Љубави пространство да би се цео наш Род поново ту оваплотио. Све наше прамајкице и праочеви са радошћу ишчекују да створимо за њихове Душе тела у обличју деце која се рађају нова.

 

Радост од стварања заједничког са Творцем свих нас заједно је огромна и сама она наша Срца греје и снажи тела наша да у стварност преобразимо своје заједничке замисли. Нове светове се спремамо да створимо оног тренутка када довољна количина свих нас те светове у срцима својим осети и у Душама својим освести. Стварање заједничко се догађа моментално када се наше мисли у заједничку слику заљубе и зарадују животу заједничком у слици тој. Оваплоћење је тренутно.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

 

Evo ga sad, život dostojan Čoveka.

Vazduh je čist. Sve uređaje koje još uvek koristimo jer nam je tako lakše, smo prilagodili tome da očišćuju vazduh, zemlju, vodu naše planete Zemlja po kojoj hodimo. Prevozimo se sa jednog mesta planete na drugo svojim lebdećim iznad površine Zemlje malim ili većim brodovima, a oni za pogon koriste energiju univerzuma, postojeću svuda oko nas.
Većina nas uopšte i ne koristi ikakva prevozna sredstva jer živeći na sopstvenom imanju veličine jednog hektara, svaki pojedinac ili porodica ima više nego dovoljno vremena da stvara svetove nove i interesantno nam je da to činimo. Nemamo potrebu uopšte za fizičkim putovanjem jer smo to u stanju da činimo misleno i prenoseći čak i tela svoja sa jednog mesta na drugo. A najvažnije putovanje, ako poželimo ikada, vršimo sopstvenim imanjem koje nas zajedno sa kompletnim vazduhom, vodom, zemljom, rastinjem, svim živućim na njemu, nosi tamo gde naše misleno stvaranje odluči. I tako i tada na tom novom mestu koje smo pohodili mi stvaramo dalja pokolenja i novu Zemlju za novu decu koja se rađaju. Sve Duše ikada ovaploćene, ponovo imaju svoju svrhu i mesto na kojem žele da se rode.

Razumom svojim da prihvati ovu informaciju može svako ko je Dušom svojom i Srcem osvestio i prihvatio. Tako je jedino moguće i potrebno. Mislima svojim stvaramo svet u kojem živim već svesno. Mislima svojim stvaramo i svet u kojem želimo da se ponovo ovaplotmo ako ikada uopšte i poželimo da odavde odemo, jer za tim zapravo i nema potrebe. Za svaku Dušu novo mesto stvaramo i nove svetove u kojim se ta Duša ovaploćuje. Samo stvaranje je kontinuirano produženje Života kakav je za nas Tvorcem prvobitno stvoren. Raj koji mi nadalje nadodajemo i ispunjavamo novim i novim stvaranjem i radujemo se zajedno sa Tvorecem našim posmatrajući stvoreno i diveći mu se. To je naša svrha. Do nje svako od nas žudi da dosegne i uspevamo u tome, svi.

Za nas koji još uvek nemamo svoj hektar zemlje iz razloga jer još uvek živimo u gradovima i radimo svoje “poslove”, pogledajte kako sada naši gradovi izgledaju:

Svuda dokle god pogled može da dosegne, oaze zelenila, rastinje svakojako čije plodove slobodno ubiramo gde god i kad god poželimo. Čisti su plodovi ti jer su rukama Duša čistih posađeni našim precima i nama samima. Sa dobrim mislima o zdravlju onoga ko pojede ove plodove posađeni, sada njihove ukuse i prepoznajemo i tačno znamo kada nam je koji plod potreban.
Čovek ima u sebi duboko usađenu želju da se druži sa drugim Čovekom. Zajedno da stvaramo nama je lepše i lakše i zato ideje o novim stvaranjima samo naviru svakome od nas. Utrkujemo se ko će pre svoju novu namisao da izloži ostalima na našem mestu okupljanja kraj reke koja kroz naš grad prolazi. I čista je ona, ta reka. Vodu iz nje direktno tu zahvatamo vedrima koja su na svakom koraku oko nas upravo iz tog razloga da svako može da zahvati živu vodu i da se napije kad god poželi njegova Duša i telo.

Sunce nas greje nežno i polako svakodnevno i miluje telo njegov zrak. Ispunjava Dušu njegov sjaj. Raduje Srce njegova toplina, i milina se u telu širi i preplavljuje svaki delić i najmanji našeg bića. Oči gde god pogledaju raduje ih viđeno. Nasmejana i razigrana lica naših suseda hrane nas i često izgubimo pojam o svemu osim o sadašnjem trenu koji živimo. Vreme i ne postoji više, jer ga ne osećamo. Iz trenutka u trenutak se igramo, radujemo, stvaramo, razgovaramo mislima svojim između sebe i dogovaramo o daljim stvaranjima zajedničkim.

Svako od nas doprinosi onim za šta je nadaren. Sloboda stvaranja je osvešćena i bavimo se samo onim čime želimo. U tome smo u stvari i najbolji i to su naši darovi i talenti kojima smo snabdeveni svojim rođenjem. Svako od nas je svoje talente već osvestio i sada nas samo vežba da te svoje talente osnažimo i razvijemo što više i što bolje raduje i nagoni na novo stvaranje i ostvarenje ideja koje samo naviru u našim mislima.

Pažljivi smo jedni prema drugima. Volimo jedni druge jer smo svesni da dolazimo sa istog izvora. Tela naša su večito mlada u punoj snazi i gibkosti svojoj. Svako se trudi da svom telu doprinese još snažnije i gibkije da bude. Igramo nadahnuti muzikom cveća i drveća, ptica i Duša svih koje same pevaju u svakom trenu, muziku svoju darujući ostalima. Sklad je taj savršen. Orkestar svega živućeg posvuda oko nas najprijatnije tonove stvara i Dušu i telo razigrava i razgaljuje.

Misli su naše bistre i čiste i samo na dobro za dobro sveg živućeg posvuda okrenute. Za stvaranje i razvijanje najzdravijih, najsrećnijih, najradosnijih bića svuda oko nas. Stvaramo naselja nova sa svojim susedima budućim na mestima za koja smo se sami odlučili da tu baš želimo da se nastanimo za navek i da na njima stvaramo svoje Ljubavi prostranstvo da bi se ceo naš Rod ponovo tu ovaplotio. Sve naše pramajkice i praočevi sa radošću iščekuju da stvorimo za njihove Duše tela u obličju dece koja se rađaju nova.

Radost od stvaranja zajedničkog sa Tvorcem svih nas zajedno je ogromna i sama ona naša Srca greje i snaži tela naša da u stvarnost preobrazimo svoje zajedničke zamisli. Nove svetove se spremamo da stvorimo onog trenutka kada dovoljna količina svih nas te svetove u srcima svojim oseti i u Dušama svojim osvesti. Stvaranje zajedničko se događa momentalno kada se naše misli u zajedničku sliku zaljube i zaraduju životu zajedničkom u slici toj. Ovaploćenje je trenutno.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *