
( moj blog na wordpressu, post od 01.novembra 2020.)
Шетајући по свом имању пажљиво посматрамо све што на њему расте и плод доноси. Кад се појави зеље, једемо зеље. Када се коприва промоли, од ње правимо напитке, варива и сушимо је за чај. Печурке су посебна категорија. Зашто њих не распознајемо? Потрудимо се да сазнамо, да схватимо. Можемо да их осушимо и касније суве једемо.
Плодови разни, са њима је најлакше: једемо их када су зрели, или онда када нам се њихов укус највише допада ( неко воли киселије, мање зреле и мање слатке плодове), зато што смо сви ми различити и имамо различите потребе. У различитом тренутку су нам исте (с)твари неопходне, и о томе само наш организам зна. Зато, слушајући своје тело и његове прохтеве, а при том слободно ходајући својим имањем на којем расту свакакве биљке, ми имамо најтачније податке, када је и шта нашем телу најидеалније да поједе.
Од тога смо одавно, на силу одведени, тако што су нас (наше преДке) убеђивали и убедили да се од свог имања одвојимо, од имања на којем смо знали укус, мирис и изглед сваке живуће биљке, те на тај начин и све њихове хранљиве и лековите вредности.
А онима који су на сопственим имањима ипак остали, „објаснили“ су како је потребно монокултуре садити, земљу превртати и „хранити“ којекаквим наизмишљаним тварима…
А природа је заједништво различитих биљака и животиња на једном месту наменски створила, да оне у сарадњи лакше, боље, снажније, укусније, богатије расту, чувајући, хранећи и оснажујући једна другу.
Здравља Светлим Мислима Нашим!
Свако(м) добро!!!
Данило
Hranimo se kao što dišemo…
Šetajući po svom imanju pažljivo posmatramo sve što na njemu raste i plod donosi. Kad se pojavi zelje, jedemo zelje. Kada se kopriva promoli, od nje pravimo napitke, variva i sušimo je za čaj. Pečurke su posebna kategorija. Zašto njih ne raspoznajemo? Potrudimo se da saznamo, da shvatimo. Možemo da ih osušimo i kasnije suve jedemo.
Plodovi razni, sa njima je najlakše: jedemo ih kada su zreli, ili onda kada nam se njihov ukus najviše dopada ( neko voli kiselije, manje zrele i manje slatke plodove), zato što smo svi mi različiti i imamo različite potrebe. U različitom trenutku su nam iste (s)tvari neophodne, i o tome samo naš organizam zna. Zato, slušajući svoje telo i njegove prohteve, a pri tom slobodno hodajući svojim imanjem na kojem rastu svakakve biljke, mi imamo najtačnije podatke, kada je i šta našem telu najidealnije da pojede.
Od toga smo odavno, na silu odvedeni, tako što su nas (naše preDke) ubeđivali i ubedili da se od svog imanja odvojimo, od imanja na kojem smo znali ukus, miris i izgled svake živuće biljke, te na taj način i sve njihove hranljive i lekovite vrednosti.
A onima koji su na sopstvenim imanjima ipak ostali, „objasnili“ su kako je potrebno monokulture saditi, zemlju prevrtati i „hraniti“ kojekakvim naizmišljanim tvarima…
A priroda je zajedništvo različitih biljaka i životinja na jednom mestu namenski stvorila, da one u saradnji lakše, bolje, snažnije, ukusnije, bogatije rastu, čuvajući, hraneći i osnažujući jedna drugu.
Zdravlja Svetlim Mislima Našim!
Svako(m) dobro!!!
Danilo