Blog

ДЕМОН КРАТИЈЕ ИЛИ КАКО И ДАНАС РОБУЈЕМО…

Latinica

„Полако су корачали робови један за другим, и сваки је носио углачан камен. Четири колоне, дуге по километар и по свака, од каменолома до места где је започињала изградња града-тврђаве, чували су стражари. На десетак робова био је један наоружани војник-стражар. По страни од долазећих робова, на врху тринаест метара високог вештачког брда од обрађеног, углачаног камења, седео је Кратије – један од врховних жреца; у току четири месеца он је ћутке мотрио на дешавања. Нико га није узнемиравао, нико чак ни погледом није смео да прекине његова размишљања. Робови и стража прихватали су вештачко брдо са троном на врху као недељиви део крајолика. И на човека, час седећег непокретно на трону, час устумаралог тамо-амо по заравни на врху брда, више нико није обраћао пажњу. Кратије је ставио себи у задатак да реформише државу, да на хиљаде година учврсти власт жреца, потчинивши њима све људе Земље. Да начини од свих, укучујући и владаре држава, робове жреца.“
(Страна 60, књига 8. Нова цивилизација)

„… Жеља за ослобађањем од ропства увек ће постојати код робова. Појаљиваће се нови предводници, разрађиваће се нови планови, а кад је већ тако – основна претња ће увек бити присутна у држави“
„Пред Кратијем је био задатак: разрадити план покоравања целог света. Схватао је- постићи циљ само уз помоћ физичког насиља, неће уродити плодом. Неопходан је психолошки утицај на сваког човека, на целе народе. Нужно је преобликовати мисао људску, улити у свакога: ропство је највећа срећа. Треба ставити у погон саморазвијајући програм, који ће навести на погрешан пут целе народе – у простору, времену и поимањима. А најважније је – одговарајуће прихватање збиље. …“
(страна 62, књиха 8. Нова цивилизација)

„… Разрадићу свој програм, изговорићу неколико речи и свет ће почети да се мења. Фантастично! Свега неколико речи – и цео свет ће ми се покорити, мојој мисли. Бог је заиста човеку дао моћ којој нема равне у Васељени! Та сила је – људска мисао. Она ствара речи и мења ток историје. …

… ја ћу са свега неколико реченица не само њих, већ и потомке данашњих робова, као и владаре земаљске, приморати да робови буду у будућим миленијумима“
(страна 63, књига 8. Нова цивилизација)

“ Нека данас, пред сутон, гласници разгласе указ фараонов, у ком ће бити речено: “ У праскозорје новога дана свим робовима се дарује потпуна слобода. За сваки камен допремљен у град, слободан човек ће добијати по један новчић. Новац се може заменити за храну, одећу, стан, дворац у граду, као и за сам град. Од сад сте ви – слободни људи“
Када су жреци постали свесни изговореног Кратијем, један од њих, најстарији, изусти:
– Ти си демон, Кратије. Тобом осмишљено, демонизмом ће мноштво земаљских народа обавити.
– Нека сам и демон, а мноме осмишљено, нека људи убудуће демократијом зову.“

„… Ујутру следећег дана, жреци и фараон су се поново попели на зараван вештачког брда. Слика пред њиховим очима, надмашила је чак и најсмелије претпоставке. Хиљаде људи, бивших робова, утркивало се теглећи оно исто камење од пре. Обливени знојем, многи су носили и по два камена. Остали који су имали по један, трчали су, подижући прашину. Неки чувари су такође теглили камење. Људи, рачунајући да су слободни – јер су са њих скинули окове, трудили су се да добију што више жарко жељених новчића, да би изградили свој срећни живот.

… Део робова се удружио у омање групе. Направили су таљиге, и до врха их напунивши камењем, обливени знојем, гурали су те таљиге.
– Још ће много справа изумети – задовољно је размишљао Кратије – ево, већ су се и услуге унутарње појавиле- разносачи воде и хране. Део робова је јео буквално у ходу, не желећи да троши време на пут до барака са храном… И плаћали су доносиоцима добијеним новцем. Замислите, и лекари су се појавили: директно су у ходу помоћ настрадалима указивали, такође за новац. И саобраћајце су изабрали. Ускоро ће изабрати себи начелнике, судије. Нека бирају: пошто сматрају себе слободним, а суштина се није изменила, они, као и пре – тегле камење…“
Тако и јуре кроз миленијуме, у прашини, обливени знојем, теглећи тешко камење. И данас, потомци тих робова настављају своју бесмислену трку…“

„- … И шта, произлази из овога да су и фараон, и председник и канцелар такође робови?
– Да, тачно тако. Постали су робови и жреци, обавивши чин кобни.

– Робовласник је – свет неприродни, људима створен. А стражари седе код већине људи у њима самима, шибају их корбачима и присиљавају да зарађују новац. “

–  … они људи што помоћу новца данас светом управљају, сматрају да, наводно, срећу човеку само власт и новац могу донети. И већина људи их, жудећи да што више пара згрне, у то уверава. Али често, врло често страдају победници ове најбесмисленије трке. Варљиве висине досежући жешће од осталих осећају сав бесмисао живота свог. “

(стране 64 и 65, књига 8. Нова цивилизација)

Ову слику која је одавно створена МОЖЕМО И НЕОПХОДНО ЈЕ да променимо.
Ја сам инспирисан сликом коју је Анастасија створила пожелео и ево окупљам људе, који су такође пожелели, да деламо, да створимо бар једно Насеље Завичајних имања у нашој земљи…

“ … Нека свако од нас узме по једну малену парцелу земље за себе, напрегне сву своју памет и сву своју духовност, па нека створи малени-малени, али истински рај. Претвориће малени делић земље на великој планети у расцветали врт, материјализујући своју духовност, као што је то учинио Бог. Ако то учине милиони људи у различитим земљама, цела Земља ће постати расцветала башта. И неће бити ратова зато што ће милиони људи бити занети узвишеним стварањем…“
(страна 157, књига 8. Нова цивилизација)

Свако(м) добро!!!
Данило,
Хектар Земље

DEMON KRATIJE ILI KAKO I DANAS ROBUJEMO…

„Polako su koračali robovi jedan za drugim, i svaki je nosio uglačan kamen. Četiri kolone, duge po kilometаr i po svaka, od kamenoloma do mesta gde je započinjala izgradnja grada-tvrđave, čuvali su stražari. Na desetak robova bio je jedan naoružani vojnik-stražar. Po strani od dolazećih robova, na vrhu trinaest metara visokog veštačkog brda od obrađenog, uglačanog kamenja, sedeo je Kratije – jedan od vrhovnih žreca; u toku četiri meseca on je ćutke motrio na dešavanja. Niko ga nije uznemiravao, niko čak ni pogledom nije smeo da prekine njegova razmišljanja. Robovi i straža prihvatali su veštačko brdo sa tronom na vrhu kao nedeljivi deo krajolika. I na čoveka, čas sedećeg nepokretno na tronu, čas ustumaralog tamo-amo po zaravni na vrhu brda, više niko nije obraćao pažnju. Kratije je stavio sebi u zadatak da reformiše državu, da na hiljade godina učvrsti vlast žreca, potčinivši njima sve ljude Zemlje. Da načini od svih, ukučujući i vladare država, robove žreca.“
(Strana 60, knjiga 8. Nova civilizacija)

„… Želja za oslobađanjem od ropstva uvek će postojati kod robova. Pojаljivaće se novi predvodnici, razrađivaće se novi planovi, a kad je već tako – osnovna pretnja će uvek biti prisutna u državi“
„Pred Kratijem je bio zadatak: razraditi plan pokoravanja celog sveta. Shvatao je- postići cilj samo uz pomoć fizičkog nasilja, neće uroditi plodom. Neophodan je psihološki uticaj na svakog čoveka, na cele narode. Nužno je preoblikovati misao ljudsku, uliti u svakoga: ropstvo je najveća sreća. Treba staviti u pogon samorazvijajući program, koji će navesti na pogrešan put cele narode – u prostoru, vremenu i poimanjima. A najvažnije je – odgovarajuće prihvatanje zbilje. …“
(strana 62, knjiha 8. Nova civilizacija)

„… Razradiću svoj program, izgovoriću nekoliko reči i svet će početi da se menja. Fantastično! Svega nekoliko reči – i ceo svet će mi se pokoriti, mojoj misli. Bog je zaista čoveku dao moć kojoj nema ravne u Vaseljeni! Ta sila je – ljudska misao. Ona stvara reči i menja tok istorije. …

… ja ću sa svega nekoliko rečenica ne samo njih, već i potomke današnjih robova, kao i vladare zemaljske, primorati da robovi budu u budućim milenijumima“
(strana 63, knjiga 8. Nova civilizacija)

“ Neka danas, pred suton, glasnici razglase ukaz faraonov, u kom će biti rečeno: “ U praskozorje novoga dana svim robovima se daruje potpuna sloboda. Za svaki kamen dopremljen u grad, slobodan čovek će dobijati po jedan novčić. Novac se može zameniti za hranu, odeću, stan, dvorac u gradu, kao i za sam grad. Od sad ste vi – slobodni ljudi“
Kada su žreci postali svesni izgovorenog Kratijem, jedan od njih, najstariji, izusti:
– Ti si demon, Kratije. Tobom osmišljeno, demonizmom će mnoštvo zemaljskih naroda obaviti.
– Neka sam i demon, a mnome osmišljeno, neka ljudi ubuduće demokratijom zovu.“

„… Ujutru sledećeg dana, žreci i faraon su se ponovo popeli na zaravan veštačkog brda. Slika pred njihovim očima, nadmašila je čak i najsmelije pretpostavke. Hiljade ljudi, bivših robova, utrkivalo se tegleći ono isto kamenje od pre. Obliveni znojem, mnogi su nosili i po dva kamena. Ostali koji su imali po jedan, trčali su, podižući prašinu. Neki čuvari su takođe teglili kamenje. Ljudi, računajući da su slobodni – jer su sa njih skinuli okove, trudili su se da dobiju što više žarko željenih novčića, da bi izgradili svoj srećni život.

… Deo robova se udružio u omanje grupe. Napravili su taljige, i do vrha ih napunivši kamenjem, obliveni znojem, gurali su te taljige.
– Još će mnogo sprava izumeti – zadovoljno je razmišljao Kratije – evo, već su se i usluge unutarnje pojavile- raznosači vode i hrane. Deo robova je jeo bukvalno u hodu, ne želeći da troši vreme na put do baraka sa hranom… I plaćali su donosiocima dobijenim novcem. Zamislite, i lekari su se pojavili: direktno su u hodu pomoć nastradalima ukazivali, takođe za novac. I saobraćajce su izabrali. Uskoro će izabrati sebi načelnike, sudije. Neka biraju: pošto smatraju sebe slobodnim, a suština se nije izmenila, oni, kao i pre – tegle kamenje…“
Tako i jure kroz milenijume, u prašini, obliveni znojem, tegleći teško kamenje. I danas, potomci tih robova nastavljaju svoju besmislenu trku…“

„- … I šta, proizlazi iz ovoga da su i faraon, i predsednik i kancelar takođe robovi?
– Da, tačno tako. Postali su robovi i žreci, obavivši čin kobni.

– Robovlasnik je – svet neprirodni, ljudima stvoren. A stražari sede kod većine ljudi u njima samima, šibaju ih korbačima i prisiljavaju da zarađuju novac. “

–  … oni ljudi što pomoću novca danas svetom upravljaju, smatraju da, navodno, sreću čoveku samo vlast i novac mogu doneti. I većina ljudi ih, žudeći da što više para zgrne, u to uverava. Ali često, vrlo često stradaju pobednici ove najbesmislenije trke. Varljive visine dosežući žešće od ostalih osećaju sav besmisao života svog. “

(strane 64 i 65, knjiga 8. Nova civilizacija)

Ovu sliku koja je odavno stvorena MOŽEMO I NEOPHODNO JE da promenimo.
Ja sam inspirisan slikom koju je Anastasija stvorila poželeo i evo okupljam ljude, koji su takođe poželeli, da delamo, da stvorimo bar jedno Naselje Zavičajnih imanja u našoj zemlji…
“ … Neka svako od nas uzme po jednu malenu parcelu zemlje za sebe, napregne svu svoju pamet i svu svoju duhovnost, pa neka stvori maleni-maleni, ali istinski raj. Pretvoriće maleni delić zemlje na velikoj planeti u rascvetali vrt, materijalizujući svoju duhovnost, kao što je to učinio Bog. Ako to učine milioni ljudi u različitim zemljama, cela Zemlja će postati rascvetala bašta. I neće biti ratova zato što će milioni ljudi biti zaneti uzvišenim stvaranjem…“
(strana 157, knjiga 8. Nova civilizacija)

Svako(m) dobro!!!
Danilo,
Hektar Zemlje

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *